Поклонички (верски) туризам

Историја Манастира Студенице уграђена је у саме темеље српске духовности и државности. Од оснивања надаље, посебно старање и љубав према овој Лаври испољавали су како владари и јерархија српске Цркве, тако и читав српски народ. Подизањем славног Хиландара Свети Симеон и Сава Српски прибројали су себе и отачество «јату» доброгласних грлица богољубивих монашких заједница на Светој Гори Атонској. Изградњом Студенице и преносом Немањиних моштију у њу, почело је да куца само срце Српске Православне Цркве, чија је глава до данас остала узвишена и света Патријаршија у Пећи. Студеници се непрестано враћао и сам Свети Сава, не заборављајући очеву задужбину и гробну цркву. Са посебном бригом ослушкивао је дамаре њеног бића старајући се, и издалека, о студеничком братству и игуманима. Игуману Спиридону из далеког Јерусалима са једног од својих путовања у Свету земљу (вероватно 1234. године) пише у Студеницу обавештавајући га о себи са пуно братске љубави, чежње и бриге према отаџбини, шаљући му поклоне. Доментијан је записао две беседе које је Свети Сава изговорио у Студеници, једну као игуман овог манастира, а другу као архиепископ српских и поморских земаља.